Piše: Aleksandar Klap, London Review of Books
U avgustu 2011. godine, crnogorski mornar po imenu Goran Radoman pobjegao je sa mjesta saobraćajne nesreće kasno u noć u Havani. Uhapšen je tri mjeseca kasnije na međunarodnom aerodromu Hose Marti i osuđen na sedam godina zatvora zbog ubistva iz nehata. Kako navodi srpski TV kanal Insajder, najviši nivoi srpske države lobirali su kod kubanske vlade za Radomanovo izručenje – Crna Gora nema ambasadu u Havani – i do kraja decembra 2013. bio je na letu za Beograd, iako je ostalo pet godina kazne zatvora. Radoman, koji je možda bio preokrenut, postao doušnik srpske obavještajne službe, a možda je to čak i bio sve vrijeme, ubrzo je odletio u Valensiju, gdje je imao stan. Kada je stigao, pronašao je više od 200 kg kokaina koji je sakrila grupa gangstera iz dva susjedna crnogorska sela, Kavača i Škaljara. Radoman je prodavao drogu, a zaradu držao u džepu. Četrnaest mjeseci kasnije, bio je na podzemnom parkingu u Beogradu kada ga je atentator naoružan kalašnjikovim pucao 25 puta. Ubica nikada nije pronađen.
Radomanovo ubistvo izazvalo je sukob između Kavčana i Škaljara koji je od 2015. godine odnio više od šezdeset života u jedanaest zemalja. Ubistva su se dešavala u restoranima, kafićima, barovima, parkiralištima, napuštenim vojnim kampovima, vilama na plaži i dvorištu za vježbanje. Oružje je uključivalo mitraljeze, pištolje, auto-bombe, snajperske puške, lopatice i industrijske mašine za mljevenje mesa. Među poginulima u unakrsnoj vatri su i stariji doktor, bivši crnogorski poslanik i vlasnik amsterdamske picerije.
Radoman nije bio samo mornar. Tokom 2000-ih postao je neko ko svake godine prebaci milijarde dolara vrijedan kokain iz Južne Amerike u Evropu. U posljednje dvije decenije ovaj posao sve više kontrolišu bande sa Balkana, a sada njime dominiraju Crnogorci. NJihove mreže protežu se od Egejskog mora do Amazona, gdje su se proširile na iznudu od vrata do vrata i ilegalni izvoz drveta. U džepu imaju oficire i inženjere sa teretnih brodova; Od 2022. godine, pomorcima iz Crne Gore koji rade za Mediterranean Shipping Compani sa sjedištem u Ženevi, jednu od najvećih svjetskih brodarskih kompanija, kompanija je zabranila prolazak Panamskim kanalom na svojim plovilima. Najmanje od 2015. godine, Kavčani – moćniji od dva klana – imaju pristup policijskim bazama podataka dizajniranim da ih nadgledaju, koristeći obavještajne fajlove kako bi izbjegli otkrivanje i pratili svoje neprijatelje od jednog do drugog kraja Evrope. A u inverziji istorijskog odnosa Beograda i Podgorice, mafijaši duž Dunava sada odgovaraju onima sa Jadrana.
Sam domet crnogorskih kartela – infiltriranje u multinacionalne brodarske kompanije i bankarske sisteme, koordinaciju transfera pošiljki droge u vrijednosti više od milijardu dolara odjednom, zaobilaženje ili podmićivanje carinika u Roterdamu i Barseloni, pranje prihoda kupovinom imovine svuda od Slovačka do Dubaija – stoji u potpunom olakšanju realnosti Crne Gore kao države. Sa populacijom od samo 600.000, druga najmlađa država u Evropi koristi valutu političkog bloka kojem ne pripada, i teži da postane nešto više od hotelske ekonomije. NJen najbogatiji građanin, barem na papiru, je bivši premijer Tajlanda Taksin Šinavatra. Ali ovo je varljivo. Više nego bilo gdje u Evropi, i na način koji se može uporediti samo sa Centralnom Amerikom, karteli u Crnoj Gori danas se ne razlikuju od države.
Na oblikovanju moderne Crne Gore niko nije učinio više od Mila Đukanovića. Godine 1989, sa 26 godina, pomogao je u sprovođenju puča crnogorskog ogranka Komunističke partije Jugoslavije – njeno rukovodstvo je planiralo odvajanje od Beograda – kao čovjek Slobodana Miloševića na terenu. Puč je nosio otiske prstiju srpskih tajnih službi; studenti i metalci su autobusima dovođeni u Podgoricu čak sa Kosova da bi stekli utisak podrške na ulici. U decembru 1990. godine obnovljena Komunistička partija pobijedila je na prvim višestranačkim izborima u istoriji Crne Gore. Dva mjeseca kasnije Đukanovića je za premijera, najmlađeg na kontinentu, imenovao predsjednik Momir Bulatović, kolega pučista.
Kako su secesioni pokreti dobijali zamah širom Jugoslavije, Đukanović je gurnuo Crnu Goru u suprotnom pravcu. Kada su izbile oružane pobune protiv Beograda, Đukanović je ponudio pomoć Miloševiću. U oktobru 1991. crnogorske trupe su počele da granatiraju hrvatsku luku Dubrovnik, uništavajući osam stotina zgrada i ubijajući više od osamdeset civila u narednih sedam meseci, pored pljačke i paljenja dalmatinskog sela. Vojni angažman Crne Gore u Bosni bio je ograničen, ali je Đukanović pružao podršku i drugim sredstvima. U maju 1992. grupe bosanskih izbjeglica koje su pobjegle na jug uhapsila je crnogorska policija i predala ih snagama bosanskih Srba, dok je oficir bosanskih Srba 2012. svjedočio da bez goriva koje je obezbjedila Crna Gora, napad na Srebrenicu nikada ne bi mogao da se desi. . Đukanović se kasnije hvalio da je „moja vlast godinama u tajnosti pomagala Srbe u Hercegovini i Republici Srpskoj“, Đukanović je govorio da je Crna Gora jedina od šest republika izbjegla krvoproliće, ali se time zanemaruje njena uloga u pokolju izvan svojih granica.
Činilo se malo vjerovatno da će Crna Gora izaći netaknuta iz balkanskih ratova 1990-ih. Stubovi njene ekonomije – rudarstvo, pomorstvo, turizam – bili su posebno ranjivi na sankcije UN-a koje su uvedene protiv Jugoslavije 1992. Ali Crna Gora je imala jednu prednost: dvije stotine milja obale okrenute prema lukama južne Italije prepune mafijom. Đukanovićeva vlada nije bila pionir u švercu cigareta preko Jadrana – 1980-ih hrvatski mornari su isporučivali duvan sa Balkana i nosili farmerke u suprotnom smeru – ali je pod njenim nadzorom crno tržište istisnulo ono što je ostalo od formalne ekonomije. Godine 1992. proizvođači cigareta R.J. Rejnolds i Filip Moris počeli su da šalju teretne avione iz Švajcarske, Kipra, Ukrajine i Rusije u Podgoricu. Kartone cigareta su transportovane do skladišta u luci Bar, stavljene u glisere koji su za manje od dva sata stigli u Italiju, a zatim odvozili na sever, bez pečata i bez poreza. (EU je 2000. godine podnela građansku tužbu u SAD protiv dve kompanije, navodeći da su one „omogućile ilegalni šverc cigareta“ u EU. Philip Morris je pristao da plati 1,25 milijardi dolara u vansudskom poravnanju 2004. godine, ali nije priznao odgovornost; R.J. Reinolds je rekao da su optužbe neosnovane.)
Između 1994. i 2000. godine milijardu cigareta napuštalo je Crnu Goru svakog mjeseca, što je italijanskim sindikatima zarađivalo stotine miliona neprijavljenog novca koji je, prema izvještaju koji su 2008. godine sastavili tužioci u Rimu, nestao u švajcarskim bankama. Dvije crnogorske kompanije su izvukle „tranzitnu maržu“ od 20 evra po kartonu, ili oko 2 miliona evra nedeljno; Crnogorske službe bezbjednosti ubacile su u džep dodatni „taks“ u iznosu od tri njemačke marke po kartonu. Ovaj aranžman je pomogao u isplati plata i penzija u javnom sektoru; Đukanović je kasnije branio „tranzit“ cigareta u tom periodu kao „u skladu sa tadašnjim jugoslovenskim i crnogorskim zakonima“. Italijanski istražitelji su 2008. godine sačinili transkripte prisluškivanih telefonskih razgovora između trgovinskog predstavnika Crne Gore u Milanu i bosova kriminala u Brindiziju u kojima se govorilo o gotovinskim transferima i falsifikovanju uvoznih dozvola od strane Italijana. Đukanovića je italijanski tužilac optužio da je „promovisao, vodio, osnovao i učestvovao u udruženju mafijaškog tipa“ i optužen. Uvek je poricao da ima veze sa organizovanim kriminalom. Italijanski istražni sudija je na kraju odustao od optužbi protiv njega, pozivajući se na njegov diplomatski imunitet.
Do 2008. Zapadu više nije bilo u interesu da vuče Đukanovića po sudovima. Bio je saveznik. Preokret u Crnoj Gori počeo je 1997. godine, kada se Đukanović sukobio sa Miloševićem. Đukanović je mislio da je budućnost Crne Gore na Zapadu, dok je Milošević gledao na Jugoslaviju. (Bilo je i finansijskih razloga: godinu dana ranije Miloševićev sin Marko je tražio – i bio je odbijen – deo prihoda od duvana.) Đukanović je, do sada u bliskom kontaktu sa američkim zvaničnicima, kritikovao Miloševića da ima „zastarele političke ideje“, i izvršio svoj drugi puč ove decenije, istisnuvši Bulatovića, svog bivšeg mentora, sa predsjedništva Demokratske partije socijalista Crne Gore (DPS) i oslobodivši se prosrpskih elemenata u stranci. (Na predsedničkim izborima kasnije te godine, Đukanović je pobedio Bulatovića sa samo 5000 glasova; Bulatović i njegove pristalice su naveli izbornu prevaru, iako je OEBS rekao da su izbori generalno ‘dobro sprovedeni’.) Nakon posjete Vašingtonu u martu 1997. Đukanović se predstavljao kao vitez koji je voljan da brani ljudska prava od „davnih mržnji“. Tokom narednih godina, progurao je verziju crnogorskog identiteta zasnovanu na građanskoj, a ne etničkoj osnovi. On je uveo njemačku marku kao paralelno zakonsko sredstvo plaćanja. I, svojom spremnošću da uđe u ono što je nazvao „evropske i transatlantske strukture“ i stvori „novi tržišni sistem“ gde će „kapital biti siguran“, ponudio je Zapadu priliku: izoluje Beograd i prebaci punu odgovornost za jugoslovensku imploziju na Miloševića, čiji su dani na vlasti bili odbrojani.
Kada sam se u januaru sreo sa Đukanovićem u Podgorici, on je rekao da nema druge nego da se okrene čovjeku koji ga je postavio na vlast: ‘Milošević nas je smatrao nečim što mu s pravom pripada.’ Zavod za urbanizam i projektovanje, izgrađen 1969. godine u tadašnjem Titogradu. NJegov brat Aco je 2007. godine kupio institut za 2,7 miliona evra preko svoje kompanije – zajedno sa državnim organom za planiranje u njemu. Đukanović je prilikom moje posete radio iz ugla kancelarije na drugom spratu. Crveni kožni kauči okrenuti su prema stolu; na stolu je sedela drvena maketa galije. Na zidu su bile uokvirene fotografije na kojima se sastaje sa stranim uglednicima: DŽonom Mekejnom, Vladimirom Putinom, Jensom Stoltenbergom.
Đukanović je tokom našeg razgovora napeto zurio u mene; debeo sat klizio je gore-dole po njegovom levom zglobu dok je govorio. „Srbija nas je uvek smatrala dosadnim kamenjem u svojoj cipeli“, rekao je on, objašnjavajući da su Crnoj Gori bile potrebne godine da shvati šta su Slovenija i Hrvatska skoro odmah shvatile: da je Milošević, daleko od pokušaja da drži Jugoslaviju na okupu početkom 1990-ih , bio je odlučan da ga zameni etnodržavom u kojoj dominiraju Srbi. Pitao sam ga da li je to zapadna interpretacija sukoba, ona koja je ignorisala ulogu MMF-a u Jugoslaviji 1980-ih i preuranjenu odluku Zapadne Nemačke da prizna hrvatsku nezavisnost 1991. Ne, rekao je. Greška Crne Gore je bila to što se godinama ranije nije odvojila od Jugoslavije, umesto toga zaglibila u sukobu „raskršća civilizacija“. Problemi zemlje – njena niska prosečna plata, njena otrcana infrastruktura – proistekli su iz onoga što je u suštini bila kriza identiteta. Crna Gora se orijentisala na Balkan kada je njena budućnost bila u Evropi. Ulazak u NATO – „najnapredniji savez u istoriji čovečanstva“ – 2017. godine izvukao je Crnu Goru iz balkanskog blata i svrstao je u zajednicu kojoj je uvek trebalo da pripada. „Našu demokratiju kritikuju autokrate, naše tržište kritikuje ekonomija oligarha, našu pravnu državu kritikuju oni kojima nije stalo do ljudskih prava“, rekao je Đukanović. „Mislim da bi svi mi koji se osećamo prijatno u našem sistemu vrednosti trebalo da se tome suprotstavimo.“
Ratni dosije, šverc cigareta, optužbe za izbornu prevaru – sve je to zaboravljeno. Sankcije UN su povučene. Kapital je priticao. Do 1998. Sjedinjene Države su plaćale račune za struju Crnoj Gori i usmeravale 55 miliona dolara godišnje pomoći Đukanovićevom režimu, pretvarajući zemlju – „jedinu svetlu tačku u bivšoj Republici Jugoslaviji“, prema Stejt departmentu – u drugi najveći svetski primalac američkih sredstava po glavi stanovnika 2001. „Pružanjem političke i materijalne podrške Crnoj Gori, oslobađanjem Crne Gore od sankcija i promovisanjem njenog učešća u globalnoj ekonomiji“, objasnila je Klintonova državna sekretarka Medlin Olbrajt, „mi smo demonstrirajući dobrodošlicu koja čeka ostatak Jugoslavije kada demokratija zavlada u Srbiji, kao što verujem da će i hoće.’ srpski tabloid Blic da je bio „protivnik svake vrste pokreta secesije“. Bivši američki ambasador na Balkanu rekao mi je da je Đukanović konsultovao NATO oko potencijalnih ciljeva za vazdušne udare, koji su počeli u martu 1999. Mesec dana kasnije, tim za evakuaciju CIA i gliser stacionirani su u hrvatskoj luci Cavtat za slučaj da Milošević pokušao da svrgne svog nekadašnjeg saveznika.
Milošević je pao sa vlasti u oktobru 2000. Đukanović mi je rekao da to ništa nije promenilo. „Zapad nam je rekao: „Ok, Miloševića nema, nema više izvora nesporazuma“. Ali i bez Miloševića, verovali smo da bi to bilo preteško funkcionisati. Tako smo počeli da pregovaramo sa Evropskom unijom.’ SAD i EU su se protivile crnogorskoj nezavisnosti, strahujući da bi to moglo da izazove talas referenduma u enklavama sa srpskom većinom na drugim mestima na Balkanu. Ali kada je Brisel 2002. nadgledao potpisivanje Beogradskog sporazuma, koji je Crnu Goru i Srbiju spojio u novu federaciju, Đukanović je mogao da unese odredbu kojom se Crnoj Gori daje pravo da raspiše referendum o nezavisnosti, na osnovu klauzule o „samoopredeljenju“. koji je unesen u jugoslovenski ustav iz 1990. godine, a sam nikada nije ratifikovan. EU je uspjela samo u traženju da Đukanović odgodi glasanje za tri godine – čekao bi četiri – i podigao cenzus na 55 odsto glasova.
Na kraju je uz pomoć ruskog kapitala obezbeđena nezavisnost. To se na jadranskoj obali gomilalo još od 2003. godine, kada je Đukanović svoju desnu ruku, Milana Roćena, postavio za ambasadora u Moskvi. Ali ključna akvizicija je bila 2005. godine kada je Đukanović, ispunjavajući obećanje Vašingtonu da će privatizovati značajan deo crnogorske državne imovine, posredovao u prodaji fabrike aluminijuma izvan Podgorice Olegu Deripaski, ruskom oligarhu bliskim vezama sa Kremljom, za 48,5 miliona evra. Fabrika je činila 15 odsto crnogorske ekonomske proizvodnje. „Evropljani neće prestati da nam smetaju“, objašnjava Roćen u telefonskom razgovoru Deripaski 2005. koji su snimile srpske tajne službe. „Hoće da poremete referendum.“ Roćen objašnjava da su rešenje „Amerikanci“ i pita Deripasku da li bi mogao da nađe nekoga u Vašingtonu da „objasni naš stav“. Manje od godinu dana kasnije, Đukanovićev režim je doveo američke konsultante u Podgoricu da koordiniraju njegovo nastojanje za nezavisnost. Jedan od njih, Pol Manafort, kasnije je izjavio da mu nije Đukanović već Deripaska platio 10 miliona dolara da vodi kampanju osmišljenu da Crna Gora izgleda uglađeno i okrenuta Zapadu. Kada je održan referendum, u maju 2006. godine, nezavisnost je osvojena sa manje od 2000 glasova. Blizu ponoći, pre nego što su poslednji glasački listići prebrojani, Đukanović – već najdugovječniji lider na Balkanu – naredio je svojim sledbenicima da izađu na ulice da proslave rođenje svoje države.
Krijumčarske mreže koje su se pojavile 1990-ih nikada nisu razbijene. Ali do ranih 2000-ih situacija se promenila. Povratak Hrvata u trgovinu cigaretama koju su nekada kontrolisali, uz pojačan nadzor štampe, značio je da je Crnogorcima potreban novi poslovni model. Nejasno je kako je došlo do veze sa dobavljačima kokaina u Južnoj Americi. Advokat u Podgorici mi je rekao da je jedan važan korak bila krađa iz robnih kuća na severu Italije: noseći švajcarske satove i Armani odela tokom svojih ranih pohoda na Kolumbiju, Crnogorci su izgledali „kao muškarci sa kojima možete poslovati“.
Jedna figura se pokazala posebno važnom u negovanju veze sa južnoameričkim dobavljačima. Darko Šarić je nakratko radio kao tehničar na trgovačkom brodu 1990-ih, između zatvorskih boravaka za krivična dela od provale do posedovanja ilegalnog oružja. Preselio se u Južnu Ameriku oko 2001. godine; prema jednoj priči, on je kupio čitave ulice kafića i restorana na periferiji Sao Paula da bi oprao svoju zaradu. Srpsko državljanstvo je uzeo 2005. godine; do kasnih 2000-ih srpsko pravosuđe je spekulisalo da je Šarić zarađivao milijardu evra godišnje od trgovine kokainom. „Možemo da pričamo o sumnji koliko hoćemo, ali ne treba da uskraćujemo ljudima osnovna prava“, rekao je Đukanović za srpsku TV B92 2010. na pitanje o Šariću. „Ne dodeljujemo mu Nobelovu nagradu. Do tada su Šarićeve kriminalne veze bile nesporne: nekoliko meseci ranije, u operaciji pod vođstvom Amerike zaplenjeno je više od dve tone kokaina koji je pripadao njegovoj organizaciji sa jahte kod obala Urugvaja. . Šarić se posle skoro pet godina na aukciji, skrivajući se u Dominikanskoj Republici, 2014. predao srpskim vlastima. To je bio kraj priče, sve dok se 2021. nisu pojavile sms poruke koje pokazuju da je iz ćelije 117 Specijalnog suda u Beogradu zgrade, a u koordinaciji sa crnogorskom policijom, Šarić je koristio nekoliko mobilnih telefona za organizovanje kriminalnih aktivnosti širom Evrope.
Zaplene droge daju samo delimičnu priču o načinu na koji su balkanski karteli počeli da prebacuju kokain. Tačnija slika je proizašla iz uvoza voća. Kokain često prelazi Atlantik u pošiljkama banana; kao kvarljiva roba, banane svakodnevno stižu u luke i brzo prolaze kroz carinu. Između 2017. i 2021. ukupan obim brodskih kontejnera koji ulaze u hrvatske, crnogorske i albanske luke ostao je isti, ali prema Globalnoj inicijativi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa sedištem u Ženevi, godišnji uvoz banana iz Kolumbije i Ekvadora porastao je za skoro 25.000 tona u istom tom periodu. period – porast od skoro 60 odsto. „Prvog dana na funkciji, šef policije me je uveo u zvučno izolovanu prostoriju i rekao mi: „Cigarete su državni posao. Ne diraj”, rekao mi je Zdravko Krivokapić, premijer od 2020. do 2022. godine, tokom drugog Đukanovićevog predsjedničkog mandata. „Kasnije su me naterali da razumem nešto drugo. Rečeno mi je da prosječan Crnogorac jede tri puta više banana od prosječnog građanina Evropske unije.
Kokain koji na kontinent ulazi preko Jadrana je samo delić od otprilike 200 tona za koje se veruje da svake godine uđu u zapadnu Evropu. A vekovna pomorska tradicija Crne Gore, pre svega, objašnjava uspon njenih bandi u poslednje dve decenije. Crnogorci su činili najveći deo jugoslovenske trgovačke mornarice. Pomorske akademije u Baru i Kotoru obučavale su desetine hiljada pomoraca koji su imali više od 350 državnih brodova koji su prevozili sve, od drvne građe do oružja za afričke antikolonijalne pokrete. Posle raspada Jugoslavije, neki od ovih mornara su otišli u penziju; neki su se bavili švercom; drugi su se pridružili privatnim brodarskim firmama. Tokom 2000-ih crnogorski oficiri i inženjeri ponudili su priliku jadranskim kartelima koji su pokušavali da se probiju u posao sa kokainom.
Danas sedam hiljada Crnogoraca radi na teretnim brodovima. Skoro trećina je zaposlena u Mediteranskom brodarstvu (poznatom u pojedinim krugovima kao Crnogorsko brodarstvo). U 2019., više od stotinu agenata FBI-a se ukrcalo na brod MSC-a, Gaiane, u luci Filadelfije i otkrilo osamnaest tona kokaina – ulov od milijardu dolara – zavarenih u transportne kontejnere prepune orašastih plodova i vina. Bila je to najveća pomorska hapsa droge u istoriji SAD. Istraga FBI-ja otkrila je da je kokain isporučen na četrnaest glisera koji su dopremljeni tokom četiri dana sa peruanske obale, a zatim ubačen u Gajane noću dok je bio na moru. U transferima je bila uključena trećina njegove posade, uključujući četiri Crnogorca. Dve godine kasnije, u avgustu 2021, španska policija je izvršila raciju na Kanarskim ostrvima. Oni su iz jedne vile zaplenili 400 kg kokaina, dvanaest šifrovanih telefona, mašine za brojanje novčanica i jahtu i uhapsili četvoricu osumnjičenih pripadnika Škaljara. To je bila treća havarija na Kanarima u dve godine, dajući podršku španskom sudskom dokumentu koji je zaključio da je „ogromna flota mornara angažovanih sa MSC brodova“ postala kokainske mazge za balkanske kartele.
Treći inženjer na brodu za rasuti teret kojim upravlja nemačka kompanija Hapag-Lojd rekao mi je da je jednom video pošiljku kokaina smeštenu u vodootpornu vreću kod obale Gibraltara, a zatim pričvršćenu za trup njegovog broda magnetima. Ronioci koji su čekali u luci „negde u zapadnom Mediteranu“ – inženjer je odbio da kaže gde – kasnije su izvukli kokain iz trupa dok je legalni sadržaj broda bio istovaren. Crnogorski pomorci koji pristanu da pomognu kartelima mogu da očekuju isplatu koja će im promeniti život – čak 100.000 evra, često dostavljenih u njihove stanove u vrećama punim gotovine, navode crnogorski novinari. „Znate za momke koji siđu sa broda i nekoliko meseci kasnije kupe novi auto. Žele Jeep Vrangler? Dobiće džip rengler“, rekao je inženjer, pokazujući oko njega na srednjovekovnu luku Kotor. „Ali kada jednom pređete u taj krug, ne možete izaći. Klanovi“ – pokazao je na planine – „imaju vas na uzici.“
Pola sata severno od Budve, Kotor je sa tri strane okružen visokim krševima. Relikvije Jugoslavije u ruševinama – među kojima je i grafitirano sedište Jugooceanije, državne brodarske kompanije – razasute su oko zaliva nalik fjordu (ima tri tajna podmorska tunela, iskopana po Titovom naređenju). U kasno januarsko jutro kada sam stigao u Kotor, slavio se praznik Svetog Save ispred najvećeg pravoslavnog hrama. Stotine su se okupile za tu priliku. Oko podneva, pomorski orkestar je svirao marševske pesme, dok je sveštenik u žutoj haljini zamahnuo srebrnom kadicom. Od hrama Svetog Save povorka se vijugala kotorskim kaldrmisanim uličicama ka katoličkoj katedrali Svetog Tripuna, zaštitnika generacija pomoraca i švercera. U Agentima imperije, svojoj istoriji kasnosrednjovekovnog Jadrana, Noel Malkolm pokazuje da su pomorci iz mesta poput Kotora – koji su se prostirali na Mletačkom i Otomanskom carstvu – zauzimali ključnu poziciju u Evropi u 16. veku. Rodovi u Kotoru i okolini funkcionisali su kao „jezički i kulturni vodozemci“, služeći kao misionari, špijuni, trgovci i gusari. Jadranske klanove su često eksploatisale imperije koje su zadirale na njihove planine i okupirale njihove luke – uvrštene u mornaričke posade ili prisiljene da se preobrate – ali su na mnogo načina imali koristi od svog pograničnog identiteta. Igrali su velike sile jedni protiv drugih, koristili su strateške informacije za uticaj na dvor, infiltrirali se u imperijalne redove i stvarali vredne trgovačke veze.
Škaljari i Kavač se nalaze na suprotnim padinama planine Orjen, koja se uzdiže iznad Kotora. Izgledaju kao hiljadu drugih mesta na Balkanu. Škaljari nisu baš svoje selo, već produžetak Kotora. Mršave stambene zgrade pune su ulice na kojoj se nalaze dva groblja, nekoliko kazina, prodavnica prehrambenih proizvoda i neke špediterske agencije. Od glavne ulice uski put uz planinu vodi do kamene kuće sa košarkaškim košem na prilazu. Ovo je dom od detinjstva Jovana Vukotića, poglavara klana Škaljari do septembra 2022. godine, kada su ga u Istanbulu upucali turski gangsteri na platu kavačkih muškaraca. Kavač je manji. Da biste tamo stigli, idete povratnim putem koji vodi gore i preko planine Orjen. Posle romske deponije, ispred kuće Slobodana Kašćelana, zamenika šefa klana Kavači, stoji cementni zid prekriven bodljikavom žicom, satelitskim antenama i sigurnosnim kamerama. Uhapšen je u aprilu 2021. godine pod optužbom da je formirao kriminalnu organizaciju i trenutno se nalazi u zatvoru Spuž, šest milja sjeverno od Podgorice. Starešina kavača Radoje Zvicer ostaje na slobodi. NJegova kuća je uz ulicu.
Škaljari i Kavači su nekada bili deo jedne organizacije koja je odgovarala Šariću. Smatra se da je njegovo hapšenje u martu 2014. narušilo njihove međusobne odnose, koji su nepovratno prekinuti devet meseci kasnije nakon neslaganja oko toga da li je Radomana trebalo ubiti zbog krađe kokaina koji je pronašao u svom stanu. Veruje se da su Škaljari želeli da ga održe u životu i da koriste njegove kontakte za pronalaženje dodatnih dobavljača u Južnoj Americi; Kavači su bili skloni da ga ubiju. Do 2015. pogoci su se redovno dešavali. Radomanov poslovni partner streljan je u Budvi tog oktobra; bilo je i drugih ubistava u Kotoru i Podgorici. Do 2016. godine broj poginulih je dostigao dvocifren broj, pri čemu su prevagu preuzeli Kavači. Tog septembra, škaljarski gangster je vježbao u dvorištu zatvora u Spužu kada ga je ubio atentator na Kavači koji je pucao sa planine na drugoj strani rijeke Zete, udaljene četvrt milje. ‘Bilo je lako. Kao da pucaš u mačku na ulici“, rekao mi je Mirko Popović, električar teretnog broda iz Kotora koji je tada bio u Spužu zbog napada. Policijska pretresa kasnije je pronašla snajperski tronožac u blizini izgorjelih ostataka Škode, ali helikoptersko čišćenje nije uspjelo locirati krivca.
Na svakog ubijenog pripadnika Kavača dolazila su najmanje dva Škaljara. Mafijaši koje je Interpol godinama tražio locirani su sa očiglednom lakoćom, upali su u zasedu u njihovim automobilima ili su naleteli u šnicli. Većina Škaljara je pobegla iz zemlje, ali su ih Kavači progonili. Bilo je atentata u Beču, Berlinu i na hrvatskom ostrvu Pagu. Klanovi, svaki od po stotinak ljudi, angažovali su saveznike: švercere sa svih strana Jadrana, srpske fudbalske huligane, Albance, kurdske gangstere. U januaru 2018. srpski policajac je uhvaćen na nadzornoj kameri kako odlaže pištolj škaljarskog vojnika nekoliko trenutaka nakon što je pucao u gangstera Kavačija na beogradskom parkingu; dve godine kasnije, Kavači su platili srpskim izvršiteljima da muče dvojicu škaljarskih vojnika u selu istočno od Beograda, da im kosti smrskaju u mašini za mlevenje mesa, a zatim bace u vrećama ostatke u Dunav. „Ovi momci su zajedno išli u školu. Bili su kumovi jedni drugima na svadbama. Oni su jedni drugima kumovi – rekao mi je u svom kabinetu Vladimir Jokić, gradonačelnik Kotora.
U poslednjih devet godina postalo je jasno da Kavači imaju dve prednosti u odnosu na Škaljare. Prvi je spremnost da se odustane od balkanskog kodeksa časti. Kavači ponekad fotografišu svoja pogubljenja. Oni vode odaje za mučenje. Atentatorima – poznatim kao „inženjeri“ – rečeno je da u pripadnike Škaljara pucaju najmanje pet puta, prema svedočenju sa suđenja iz 2016. godine, kako bi „poslali poruku svima u Crnoj Gori koji se bave prodajom droge“. Druga prednost je što Kavače nije samo štitila vlada. Radili su za to.
Đukanović je bio premijer ili predsednik jedanaest od osamnaest godina od sticanja nezavisnosti. Šest puta je bio premijer, nakon parlamentarnih izbora na kojima je DPS osvojio većinu ili se pojavio kao najveća partija; dva puta je bio na funkciji predsednika, što je ceremonijalnija funkcija koja se birala odvojeno. Dok se kretao između ovih pozicija, Đukanović je zamaglio razlike između njih; Crna Gora je izgledala isto, koju god titulu imao.
Pohvale koje je dobio 2000-ih i 2010-ih bile su raskošne, čak i po standardima zapadnih autokratskih klijenata. Berlinu je Đukanović bio „uzor drugima“. Za Brisel je bio „šampion regionalne saradnje“. „U Sjedinjenim Državama postoji snažan osećaj“, rekao je Robert Gelbard, Klintonov izaslanik za Balkan, koji je prvi govorio o bombardovanju Jugoslavije, „da je Milo Đukanović uradio izvanredan posao, bio pravi heroj, u smislu svoje uloge u izgradnju Crne Gore kao nezavisne demokratske države, zemlje koja je zasnovana na čvrstim demokratskim i slobodnim tržišnim principima i koja ima jasnu viziju budućnosti.’
To što je svoj suverenitet dobrim dijelom dugovao Putinu lojalnom, bila je ironija zapadnog zagrljaja Đukanovića. Drugi je bio način na koji je vodio državu. Najbliži ekvivalent postkomunističkoj političkoj putanji Crne Gore je Azerbejdžan, planinska republika u kojoj je čvrsta klanova elita takođe nadživjela kolaps komunizma i izbrusila široke mreže nadzora i kontrole za još jednu generaciju. Nakon obezbeđivanja nezavisnosti, Đukanović je nastavio da pretvara Crnu Goru u nešto što liči na porodičnu firmu. NJegova sestra Ana Kolarević je advokat. 2005. godine, Montenegro Telekom je kupila mađarska firma Magiar Telekom. U podnesku američke Komisije za hartije od vrednosti i berze iz 2011. godine navodi se da je Magiar Telekom platio 7,35 miliona evra „konsultantima trećih lica po četiri lažna ugovora“, pod uslovom da će „sve ili deo plaćanja“ potom biti prosleđeni crnogorskoj vladi zvaničnici koji su pomogli da se olakša prodaja pod uslovima povoljnim za Mađar Telekom. (Kompanija je pristala na nagodbu sa DIK-om bez priznavanja ili negiranja optužbi.) U podnesku DIK-a se navodi da su isplate izvršene najmanje dvojici vladinih zvaničnika i „sestri visokog crnogorskog zvaničnika“, koja je „bila advokat u Crna Gora’, prerušena u isplatu njenoj advokatskoj kancelariji; Kolarević je negirao umešanost. Đukanovićev brat Aco je 2007. godine nadgledao privatizaciju Nikšićke štedionice i kupio udeo čime je postao njen najveći akcionar. Preimenovana je u Prvu banku i postala Centralna banka Crne Gore u svemu osim po imenu, finansijska klirinška kuća preko koje su državne kompanije, ministarstva i dobrotvorne organizacije prenosile i držale kapital.
S obzirom da je rudarstvo uglavnom u rukama Deripaske – kolaps cijena roba značio je da je do 2008. aranžman koštao crnogorske poreske obveznike 2 procenta BDP-a godišnje u vidu subvencija – a državni sektor pomorstva koji se nikada nije oporavio od raspada Jugoslavije, ostao je turizam. Parlament je 2008. godine usvojio zakon kojim se izgradnja hotela sa pet zvezdica proglašava „nacionalnim interesom“, kao deo napora da se utrostruči doprinos turizma BDP-u na 60 procenata do 2017. (trenutno je oko 25 procenata).
Nema boljeg mjesta za posmatranje unakaženosti Crne Gore u posljednje dvije decenije od Budvanskog zaliva. Iznad redova zdepastih sivih jugoslovenskih stambenih blokova, neboderi se gomilaju obalom. Tu je hotel Splendid, koji je 2006. sagradio Viktor Ivanenko, bivši predsednik KGB-a. Tu je ostrvo Sveti Stefan, gde je Titova vlada izgradila luksuzni hotel, koji je tridesetogodišnjim ugovorom dat u zakup 2009. pirejskom brodarskom magnatu Viktoru Restisu. Tu je Maestral Resort, koji je 2017. godine izgradio malezijski kockarski tajkun Paul Phua, čija je kompanija ubrzo počela da leti na poker turnire sa šestocifrenim bui-in-om. Za svakoga ko želi da ubaci prljavi novac u eurizovanu imovinu, ovo je bila zemlja u kojoj se nisu postavljala pitanja. Crnogorski pasoši su takođe mogli da se kupe, korišćeni u šemi po kojoj su do 2015. godine svi, od bivšeg lidera Fataha Mohameda Dahlana do Taksina Šinavatre, dobili državljanstvo u zamenu za depozite u Prvoj banci ili obećanja o budućim investicijama duž Jadrana.
Periodične, ali kozmetičke akcije borbe protiv korupcije kupile su dobru volju Brisela, koji je započeo pregovore o pristupanju EU 2012. Vašingtonova preferirana strategija je bila da ignoriše kriminal dok finansira one koji su ga razotkrili. Neprijatnost Đukanovićevog režima razotkrila je Projektom izveštavanja o organizovanom kriminalu i korupciji koji finansira Stejt department i koji ga je proglasio osobom godine u oblasti organizovanog kriminala 2015. „Niko osim Putina“, navodi se, „nije upravljao državom koja toliko se oslanja na korupciju, organizovani kriminal i prljavu politiku. To je zaista i potpuno pokvareno do srži.’
NJegov najambiciozniji projekat do sada je koštao skoro milijardu evra. Studije izvodljivosti koje je finansirala Evropska investiciona banka 2008. i 2012. godine otkrile su da je jedini pristupačan način za nadogradnju dotrajale putne mreže u Crnoj Gori trošenje 500 miliona evra na njeno obnavljanje i proširenje. Đukanović je to odbio i 2014. pristao na novi autoput koji je predložio Peking, koji je za taj projekat pozajmio 944 miliona dolara. Čini se da je poenta bila cena: Kinezi su doveli veći deo sopstvene radne snage, ali je ugovorom bilo predviđeno da 30 odsto budžeta bude usmereno na lokalne građevinske kompanije. Više od polovine ovih ugovora obezbedio je Bemaks, čiji je vlasnik – prema snimcima dešifrovanih SMS poruka koje je poslao Petar Lazović, policajac čiji je otac bio šef crnogorske jedinice protiv mafije, a objavljenih u crnogorskom listu Vijesti – ‘zapalio par miliona’ na Đukanovićevu DPS ‘za izbore’. Lazović, kojeg Europol optužuje da je pripadnik Kavača, imao je ključeve od dva sefa u zgradi u vlasništvu Bemaksa u Podgorici, u kojoj su policajci pronašli dva pištolja.
Na kraju je predviđeno da autoput bude dugačak 445 km, koji povezuje Bar i Beograd. Projekat se sada razvukao više od devet godina, odložen zbog pandemije, ali i finansijskih poteškoća i političkih preokreta. Do sada je izgrađena samo dionica od 41 km, koja ide istočno od Podgorice do sela Mateševo. U februaru sam se vozio duž nje do jednog od radnih kampova koji su bili okupljeni da bi ugostili stotine kineskih radnika. Kada su napustili Crnu Goru 2021. godine, nisu se potrudili da ih rasture. Iza perimetra lančane ograde, desetine spavaonica su zauzeli lokalni pastiri. Stoka je dremala u spavaćim sobama; podovi su bili zatrpani koferima. Na vratima su još uvek bili plakati sa imenima njihovih bivših stanara.
Đukanović je do 2016. godine bio šef države sa najdužim stažem u Evropi. U oktobru te godine, neposredno pre nego što je DPS osvojio svoju šestu uzastopnu skupštinsku većinu, našao se u centru još jednog geopolitičkog incidenta. Na dan izbora, na ulicama Podgorice kružili su izvještaji o državnom udaru. Rečeno je da se pučisti obučeni kao policajci spremaju da upadnu u zgradu parlamenta i ubiju ga. Dvadeset crnogorskih i srpskih državljana je uhapšeno, a za nekoliko dana Crna Gora je okrivila Moskvu, optužujući „organe ruske države“ da pokušavaju da poremete njeno pristupanje NATO-u. Zapadne prestonice su ponovile tvrdnje. Tokom narednih meseci, međutim, ovaj narativ je počeo da se raspliće. Penzionisani srpski general optužen da je pomagao u planiranju puča tvrdio je da je crnogorska policija ubacila dokaze u njegov automobil, uključujući ključeve od skladišta za koje se tvrdi da je puno oružja. Jedan svedok je tvrdio da su zaverenici bacili puške u jezero Gazivode na Kosovu, ali nije bilo pokušaja da se pronađu. Za Đukanovića je prenošenje o pokušaju državnog udara izgledalo važnije od razjašnjavanja šta se zapravo dogodilo. „Da je Rusija htela da izvede državni udar u Crnoj Gori, uspela bi“, rekao mi je Milan Knežević, predsednik promoskovske Demokratske narodne partije, koji se bori sa petogodišnjom zatvorskom kaznom zbog pomaganja u organizovanju puča.
Ankete sprovedene u narednih šest meseci pokazale su da je samo 40 odsto Crnogoraca za članstvo u NATO-u. Ali nisu dobili reč. Glasanje o pristupanju održano u aprilu 2017. bilo je ograničeno na crnogorski parlament, gdje je Đukanović imao većinu. „Bilo bi veoma rizično da raspišemo javni referendum o tome“, rekao mi je Igor Lukšić, Đukanovićev ministar inostranih poslova od 2012. do 2016. godine. „Ne želim da kažem da bismo izgubili, ali to bi bilo ponavljanje kampanje za nezavisnost, a mi smo to želeli da izbegnemo. Mislim da je to bila najmudrija odluka. Ne vidim kakve bi koristi imalo društvo od referenduma.’
U roku od nekoliko mjeseci od pristupanja Crne Gore NATO-u, zvaničnici Evropola su pokušavali da pristupe tekstualnim porukama poslanim preko šifrovane aplikacije poznate kao Ski ECC, za koju se dugo sumnjalo da je preferirani servis za razmjenu poruka međunarodnih kokainskih kartela. Do početka 2021. uspeli su, povrativši milione poruka razmenjenih u prethodnih trinaest godina. Ovaj spis, za koji je belgijski državni tužilac procenio da će timu od četrdeset policajaca biti potrebno 685 godina da ga pročita u celini, dao je uvid bez presedana u unutrašnje funkcionisanje organizovanog kriminala. Evropol je sastavio izveštaj sa detaljima o svojim nalazima i on je 2021. poslat svim zemljama u kojima su razmenjene Skaj poruke.
U Crnu Goru je stigao kako je rat Kavača i Škaljara ulazio u šestu godinu. Đukanovićev stisak na državu počeo je da popušta: na parlamentarnim izborima u avgustu 2020. DPS je smijenjen i na vlast je došla nova koaliciona vlada, sa Zdravkom Krivokapićem kao premijerom. Crnogorska opozicija je konačno bila u poziciji da uporedi ovlasti države u odnosu na svog rodonačelnika. A sada kada je pomogao u isporuci NATO-a njegovog najnovijeg člana, zapadne ambasade su bile spremne da se okrenu Đukanoviću. Oni su pomogli u organizovanju političke opozicije krajem 2019. nakon što je pokušao da donese zakon kojim se poništava vlasništvo Srpske pravoslavne crkve nad imovinom izgrađenom pre 1918. godine, u nastojanju da ojača Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Neki Crnogorci su to videli kao pokušaj da se zatvori jedan od poslednjih preostalih ventila srpskog uticaja u Crnoj Gori, čije priznanje Kosova ostaje glavna tačka sporenja Beograda. Tu je bilo i pitanje same crkvene imovine, prostranih poseda nekretnina koje se nalaze duž vredne obale. Bilo kako bilo, ovaj potez je razljutio birače širom političkog spektra, tjerajući čak 70.000 ljudi – više od desetine stanovništva zemlje – na ulice Podgorice. Do aprila 2020. nedeljne demonstracije su se pretvorile u šire izraze besa protiv dve decenije vladavine Đukanovića: „Nema više korupcije!“ „Milo lopov!“
Đukanović je ipak bio predsjednik, a ostao je blizak najmoćnijim ličnostima crnogorske obavještajne službe, policije i pravosuđa. NJima je dostavljen Europolov izveštaj Ski. Među optuženima na osnovu Ski komunikacija bili su i pomoćnik načelnika policijske jedinice Đukanović zadužen za borbu protiv organizovanog kriminala; bivši predsednik Vrhovnog suda Crne Gore koji je trinaest godina postavljao sudije koje procesuiraju organizovani kriminal; specijalni tužilac odgovoran za pokretanje predmeta protiv organizovanog kriminala; gradonačelnik Budve; „dvojica policajaca koji su „pružali zaštitu kavačkog klana i informisali ih o osetljivim operativnim podacima policije”, trojica koji su, prema informacijama koje su „međunarodni partneri” dali Vladi Crne Gore, u banci imali više od 50 miliona evra računi’; više desetina drugih oficira; i njihov šef, šef policije Crne Gore. Optuženi negiraju optužbe i tvrde da poruke nisu prihvatljive kao dokaz, jer su ih pribavili na nezakonit način i Europol, a ne crnogorske vlasti.
Umjesto da podstakne konfrontaciju sa kartelskim sistemom, izvještaj Evropola je izazvao zamjenski sukob unutar Crne Gore, ili između konkurentskih verzija zemlje. Tu je, s jedne strane, nova Crna Gora u nastajanju, koju čini mlada generacija političara koji imaju ograničeno iskustvo u vladanju i koji jedva da kontrolišu određene dijelove države za koje su izabrani. „Jedne večeri u aprilu 2021. uhapsili smo osamnaest članova klana Kavači, većinom u Kotoru“, rekao mi je Dritan Abazović, koji je naslijedio Krivokapića na premijerskom mjestu. „Do podneva sledećeg dana sudije su ih pustili iz zatvora. Poznate ubice – i sve su ih pustili!’ Ova Crna Gora je odlučna da okonča Đukanovićev sistem. Ali strategije se razlikuju. Neki su, poput Abazovića, obilazili zatvor u Spužu u potrazi za osuđenicima sa inkriminirajućim podacima o Đukanoviću. Drugi više vole da sarađuju sa zapadnim ambasadama koje su nekada radile sa Đukanovićem. Još jedan veliki igrač u mafijaškom ratu u Crnoj Gori je FBI, koji šalje crnogorske tužioce na obuku u SAD, a zatim ih upućuje da iskorijene korupciju u vladi.
Protiv ove nove Crne Gore je stara garda. Ona razume kako država funkcioniše jer je provela trideset godina vodeći je. Ima duboke veze sa obaveštajnim službama i dublje veze sa pravosuđem. Grupe Skaj komunikacija koje otprilike jednom sedmično i dalje cure novinarima, od strane političara ili tužilaca odlučnih da unište Đukanovićev sistem ili blate dokaze protiv njega, pružaju uvid u način na koji funkcioniše stara Crna Gora. Tekstualne poruke su u velikoj meri redigovane. Neki pokazuju moguće znakove uređivanja. Izvučeni iz miliona razmena sprovedenih tokom najmanje sedam godina, prepunih kodnih reči i nedokučivog jezika bandi, njihov kontekst nije uvek jasan. Ali neke od poruka je lako razumeti. Postoje tekstovi u kojima policija govori o davanju oružja Kavačima i šalje fotografije kako se pripadnici Škaljara muče u policijskim stanicama ili policijskim vozilima. „U jednom grupnom razgovoru Kavači u kojem je učestvovao 21 član, otkriveno je dvanaest aktivnih policajaca“, rekla mi je Jelena Jovanović, novinarka Vijesti koja je prednjačila u objavljivanju Skaj komunikacija. „Većina njihovih ugovora nikada nije raskinuta. I dalje rade na ulici.’ U tekstovima gangsteri konsultuju Šarića u zatvoru u Beogradu o tome kako da organizuju napad na Krfu, koji je zamalo otkazan kada jedan pripadnik Kavača shvati da je preko svog pravog pasoša prešao granicu Severne Makedonije. .
U tekstualnim porukama razmijenjenim u julu 2020., jedan oficir traži od Kavčana da ne gađaju Škaljare uoči izbora sledećeg meseca. „Nemojte to raditi osim ako to zaista mora da se uradi“, kaže policajac, prenoseći ono što kaže da su naređenja od šefa policije. „Kada se završe izbori, onda možeš da odeš da im otkineš kožu.“ Poruke vas navode da se zapitate da li su policijske frakcije sve vreme orkestrirale mafijaški rat. Zaista, što se pažljivije ispituje sukob Kavači-Škaljari, to su neka ubistva čudnija. Uzmimo za primer ubistvo Vukotića u septembru 2022. On je optužen za ubistvo u Crnoj Gori u februaru 2020. pre nego što je tog jula pušten na slobodu. U nekom trenutku nakon puštanja na slobodu je označen crvenom zastavom u Interpolovom sistemu za praćenje. Do leta 2022. Kavači su ga ušli u trag do istanbulskog naselja Šišli. „Ne verujem da je policija sa Kavačima delila tačnu lokaciju članova Škaljara“, rekao mi je Damir Lekić, advokat Škaljarskog klana koji je poslednje četiri godine leteo po Evropi da bi skupljao tela ubijenih klijenata. . „Ali bi Kavačima dali grubu oblast – kvart u Atini – i rekli: „Imate deset dana da uradite šta treba.“ Pitao sam Lekića zašto je država odlučila da sarađuje sa Kavačima umesto da the Škaljari. Razloga je, smatra on, bilo mnogo, ali je najvažniji bila spremnost rukovodstva Kavačija da dozvoli vlastima da povremeno hapse svoje članove kako bi i dalje izgledali. Škaljari na ovo ne bi pristali.
Nema dokaza da je Đukanović koristio aplikaciju Skaj. Ali on je stalna tema razgovora. Policajci i Kavčani ga zovu „Gazda“. „Svako će glasati kako im ja kažem“, piše Radoje Zvicer, vođa klana Kavači, policiji uoči izbora 2020. U oktobru 2020. Petar Lazović kaže kavačima gangsterima da je „Gazda imao unuka“ i šalje im fotografiju Đukanovića kako slavi na jednoj večeri. Mafijaši traže da im se produže čestitke. „Gazda priča o tebi“, kaže Lazović Zviceru. U razmeni od dva meseca ranije, Lazović govori o isporuci gotovine gazdi. „Ne spominjite da radimo trideset godina i dajemo novac Milu lično“, savetuje saradnik. ‘Nemoj reći da mi donosimo novac Milu; 300.000 [eura] lično Milu Đukanoviću svakog meseca.’ (Đukanović negira da se to ikada dogodilo.) To je tako šokantan predlog – sin čoveka koji vodi radnu grupu za borbu protiv mafije u zemlji otvoreno raspravlja o šestocifrenim mesečnim mitama. predsjednik – da su mnogi crnogorski novinari koje sam upoznao bili uhvaćeni između dvije teorije o tome šta to znači. Možda je Lazović bio svestan da njegove poruke dešifruje Evropol i namerno je napisao nešto toliko čudno da bi to dovelo u sumnju verodostojnost svih razmena Skaj-a. To – ili korupcija pod Đukanovićem je bila toliko pješačka, da niko nije razmišljao o tome da takve stvari napiše.
Skaj poruke potvrđuju da Crna Gora nije primjer zauzimanja države od strane organizovanog kriminala. Umesto toga, karteli su produžetak države. Oni su u kontaktu sa državom, njome su zaklonjeni i obogaćuju ljude koji je vode. Dejan Milovac, istražitelj MANS-a, nevladine organizacije koja razotkriva korupciju u Crnoj Gori, rekao mi je da će tamo biti teže prevazići problem organizovanog kriminala nego bilo gdje u regionu. Ispostavilo se da prva linija odbrane od organizovanog kriminala – policajci, službenici bezbjednosti, carinici – svi rade za to.“ Ili kako mi je rekao Abazović, bivši premijer: „Kavčani su državni projekat. I dok možete pokušati da smanjite njihovu moć – a ja sam to pokušao – evo najvećeg problema: oni posjeduju mnogo više novca od Crne Gore.’
Đukanovićeve 32 godine na vlasti okončane su prošlog aprila, kada ga je 36-godišnji ekonomista Jakov Milatović pobijedio sa skoro 70.000 glasova u drugom krugu predsjedničkih izbora. „Druge zemlje u Istočnoj Evropi uspele su da počnu svoj demokratski razvoj pre više decenija“, rekao mi je Milatović u svom kabinetu. „Sada tek počinjemo proces. Ovo je naša 1989.’ Pitao sam ga kako misli da bi Crna Gora mogla izgledati za pet godina. „Slovenija“, odgovorio je.
Đukanovićevi naslednici, na prvi pogled, imaju malo toga zajedničkog. Milatović je bivši radnik Evropske banke za obnovu i razvoj sa oksfordskim obrazovanjem. Krivokapić je bivši profesor informatike i vjerni sledbenik Srpske pravoslavne crkve koji slabo govori engleski. Abazović je po nacionalnosti Albanac koji je predavao istoriju u srednjoj školi u Ulcinju. NJegov naslednik Milojko Spajić, aktuelni premijer, radio je za Goldman Saks u Singapuru. Svaki od ova tri premijera pripada drugoj stranci; Milatović, koji je izabran za Evropa sad! kandidat, sada je nezavisni. Ipak, izgleda da imaju malo ideoloških razlika. Niko ne kritikuje zapadnjački rekord u Crnoj Gori. NJihove tačke govora – „institucionalno poverenje“, „sistemi zasnovani na vrednostima“, „evropska budućnost“ – podsećaju na evroatlantistički žargon koji je Đukanović usavršio devedesetih godina. Zaista, zemlja koju je zamislila generacija posle Đukanovića – ona u kojoj se pristupanje EU ubrzava, Kavači su slomljeni antikorupcijskim naporom koji su orkestrirali SAD, a rastući tehnološki sektor pomaže da se prikrije činjenica da je zemlja rudara i pomoraca imala pretvorena u zemlju hotelijera – poznato je. Kada najavljuju „novu Crnu Goru“, uglavnom misle na Đukanovićevu državu bez korupcije.
Raspoloženje u Podgorici danas je sumorno. Radovanje zbog izbora prošlog ljeta preraslo je u frustraciju što je članstvo u NATO-u stiglo, ali pristupanje EU – koje većina podržava – i dalje izgleda beznadežno udaljeno. Jedina prednost Crne Gore, njen balans između Vašingtona i Moskve, je nestala. Izvještaj Evropola je možda doveo do toga da je mali broj policajaca i tužilaca razriješen dužnosti, ali drugi i dalje rade iz kućnog pritvora ili zatvora: gradonačelnik Budve, uhapšen prošle godine i optužen za trgovinu drogom i stvaranje kriminalne organizacije , nastavio je da potpisuje račune iz ćelije u zatvoru Spuž, gdje negira optužbe za koje čeka suđenje, sve do marta kada je suspendovan na pola plate. Veliko pitanje bez odgovora je da li postoji vjerovatnoća da će Đukanović biti procesuiran. Najlakše je zamisliti budućnost u kojoj Crna Gora posreduje u amnestiji kartelskim kapitalom, a ne u kojoj pokušava da ga konfiskuje.
Ali to ima neposrednije brige. Britanski obavještajci počeli su da nadgledaju luku Bar zbog krijumčarenja duvana. Ambasada SAD je 2021. godine finansirala postavljanje ometača u zatvoru u Spužu kako bi se sprečilo da zatvorenici naručuju ubistva iz svojih ćelija. Južno od Kotora, Bemaks je počeo da postavlja novi dio autoputa, iako Brisel odbija zahtjeve Podgorice za pomoć u otplati Pekinga, koji drži četvrtinu crnogorskog duga. Ruski i ukrajinski emigranti, koncentrisani u jadranskim gradovima kao što je Herceg Novi, sada čine desetinu stanovništva Crne Gore, i cene njene građane od obale koja je već uništena kriminalnim ulaganjima. Međutim, za jednu grupu to je i dalje uobičajeno. Svake večeri možete naći ljude iz Kavača u Hotelu Podgorica, skupljene u mračnom uglu predvorja, sa pištoljima koji se nadvijaju ispod njihovih crnih torbi.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Stav“nisu nužno i stavovi redakcije „Portala RTNK“)
Foto: Boris Pejović/Vijesti
