Art klub “Prvo pismo” ugostio je, u okviru Nikšićke kulturne scene, književnika i pjesnika Stefana Simića, autora “Teatra iskrenosti”.
Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu. Studirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu knjigu “Pustite nas” objavio je 2012. godine, drugu “Odjeci ljudskog” 2013, treću “Generacijama koje rastu bez poezije”, 2016, “Rekoh… i olakšah dušu” 2019. godine, “Povratak čoveku” 2020. godine i “Prkos besmislu”, 2022. Objavljuje već godinama svoju poeziju i prozu na internetu.
Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu. Stefan piše, nastupa, snima emisije, bori se i vjeruje u jedan novi svijet, svijet sa ljudskim likom. Trenutno radi na romanima i putuje sa svojim “Teatrom iskrenosti”, životnim teatrom, gdje prenosi sve ono na čemu je radio godinama, u duhu čovjeka, u duhu, ljudskosti.
Kako stoji u najavi ove večeri – „Teatar iskrenosti“ je i teatar i kabare i ispovjest. Pa, za početak ćemo se zadražati na ovoj prvoj odrednici. Znamo da postoji dramski teatar, muzički teatar, pjesnički teatar, ali Vi nam nudite jedan nov oblik teatra večeras u Nikšiću. Šta je, u ustvari, „Taeatar iskrenosti“?
„ Ovaj moj teatar je jedno iskreno otvaranje ljudima, spoj kabarea, spoj jedne literarne priče, psihološke, filozofske, sociološke…Ja pokušavam da putem muzike, putem teksta doprem do ljudi. To nije klasičan koncert gde postoje instrumenti, ovo je drugačije. Pokušavam da prenesem neke poruke, jer ovom vremenu fali života, fali radosti, fali vedrine, fali smisla i fali jedna autentična kritika ovog postojećeg sveta i poretka, da ponudimo mi, mladi stvaraoci, nešto drugačije i prosto da stvaramo jedan novi svet, humani svet. Ja sam studirao sociologiju, tako da te teme, humanističke, su mi jako bliske, a opet pokušavam da ih na jedan poetsko-teatarski način prenesem, jer kad se radi klasična književna priča bojim se da to ne dopire više do ljudi, nego mora prosto drugačije ljudima da se priđe da bismo u njima pokrenuli ono ljudsko.“
Kabare je forma koja nije karakteristična za našu kultrunu tradiciju. Da li je ona Vaš izbor u smislu bolje konkcije i povezanosti sa publikom?
„Pa, jeste, jer sve što radim, radim da bih dopro do ljudi. Nisam spreman na neki kopromis, ali ovo je način da spojiš muziku, spojiš pokret, spojiš stand-up, spojiš sve ono što će u tih sat i po, dva da prenese poruke koje će ljudima da znače. Ja radim sve onako kako bih voleo da neko radi za mene. Tu mi je (Đorđe) Balašević bio uzor, vaš Miladin Šobić, Arsen (Dedić), (Rade) Šerbedžija, Zijah Sokolović i još mnogi, mnogi drugi naši stvaraoci koji su otvorili taj jedan prostor i sad samo treba napraviti sintezu svega toga, dakle stvoriti nešto autentično, nešto drugačije, a opet na leđima tih divova.“
Nikšićka publika je imala priliku da uživa u „Teatru iskrenosti“ 2021. godine, na platou Gradske kuće, u okviru Septembarskih dana kulture. S obzirom na to da je ovo jedna vrsta ispovjesti, u kolikoj mjeri su se od tada do danas „Teatar iskrenosti“ i njegov autor promjenili?
„Ja sam sazrevao, menjao sam neke tekstove, neke fazone, tako da, sve se menja, pa se i ja menjam, ali ja se menjam na bolje, a za ovo drugo nisam siguran. Iskreno, više volim kad nastupan u zatvorenom prostoru, jer se tu bolje čuje, bolje doprem do ljudi, nema te galame, buke, nekako zatvoreni prostori su mi ozbiljniji, više mi prijaju, nego otvoreni.
Nastup u Nikšiću je jedan od nekoliko planiranih u okviru mini-turneje po Crnoj Gori, zar ne?
„Ovo je kraj turneje – bio sam u Podgorici, Kotoru. Odlične reakcije su bile zaista. Ko god da je došao, svi su bili oduševljeni. Na žalost, nije bila baš poseta na nekom nivou koji sam ja očekivao, ali reakcije su fantastične bile, tako da ću možda jednom u pola godine da dolazim, u Kotor, Nikšić, Herceg Novi, Podgoricu. Oduševljen sam Crnom Gorom, jer mi iz Srbije koji dolazimo, mi znamo samo za more, kupanje. Međutim, u Crnoj Gori je jedna mnogo kompleksnija, mnogo dublja priča. Ja sam napisao taj tekst „Crnogorske žene“ prije sedam godina i skoro sam ga ponovo objavio. Neverovatno, ali to hiljade i hiljade šerova ima. Ja sam, očigledno, još tad pogodio tu neku nit, jer ovde u Crnoj Gori svaki grad je glavni grad, a u Srbiji nije tako. Tamo ima nekoliko gradova koji su veliki, a ovde i najmanji grad nudi u sebi tu neku priču, tu neku tradiciju i ljudi su drugačiji, više nekako cene to svoje. Sad sam prvi put došao kulturološki. Sve ovo do sad bilo je nastupi, kupanje, neka letnja varijanta, ali sad sam posvetio malo više vremena ljudima, ne oni meni, nego ja njima. Malo više slušao, upoznavao, obilazio neke znamenitosti i prepun sam utisaka, tako da mislim da dosta može da se nauči. Dosta toga ima što ja nisam znao i verovatno većina ljudi u Srbiji.“
Publiku u Nikšiću gro su činile pripadnice nježnijeg pola. Na pitanje kako to komentariše, autor „Teatra iskrenosti“ uz osmjeh, odgovara „Ima to svojih prednosti!“
Mina Gezović
foto/video:RTNK
