Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrijebiti da promijenite svijet – rekao je Nelson Mendela. No, crnogorsko obrazovanje kaska za savremenim. Malo vremena u školi sa previše predmeta i domaćih zadataka opterećuju koliko đake toliko i roditelje. U Belgiji, djeca su duže u školi.
„Moje dvoje djece idu u državnu školu od 8.30 do 15.30. Za to vrijeme, završe većinu gradiva koje je predviđeno programom. Od tih sedam sati budu bar sat napolju i predviđen je ručak“, kazala je Bojana Mijanović iz Brisela.
Ona ne zna šta djeca uče u školi, domaći je rijekost.
„Nemaju udžbenike, ne kupujemo ni pribor, obezbijedi to opština. Djeca rade na papirima koje pripreme i te liste skupljaju u dosijee. Domaći ne postoji, mali zadaci ili čitanje pet do deset minuta, ne učimo sa djecom kod kuće“, kazala je Mijanović.
Isto iskustvo ima i Podgoričanka Lara Ivanković, koja je srednju školu nastavila u Americi.
Princip je, kaže Lara, manje predmeta više znanja.
„Mislim da u Crnoj Gori, u našem obrazovanju, uče nas nepotrebnim stavarima. Ovdje je važnija praksa nego teorija, imam sedam predmeta, kod nas sam imala 14“, kazala je Ivanković.
Tako je Lara iskusila drugačiji sistem, koji je, kaže, po njenoj mjeri.
„Više praktikuju učenje u školi, daje nam više vremena posle škole za sportove“, navodi Ivanković.
Da je obrazovanje u Crnoj Gori poslednja rupa na svirali ocjenjuje i Marko Begović, koji predaje na univerzitetima u Norveškoj, Austriji, Srbiji i Kataru. Bogato iskustvo je, kaže, teško uporediti sa zaostalim crnogorskim.
Za kvalitetan razvoj neophodni su znanje i volja, kaže Begović. Ipak, ocjenjuje da Crna Gora nema ni jedno ni drugo. Zato nam je poručuje neophodna pomoć sa strane, a pomoć nas čeka kad uđemo u Evropsku uniju.
Foto: Ilustracija
